-Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić

Novinaru „Dana“ Vladimiru Otaševiću je milogorski režim oduzeo mobilni, jer mu je preko njega brat premijera milogore prijetio. Mobilni nasilnika sa koga je poslata prijetnja nije oduzet. Postupak je eklatantni primjer nesposobnosti istražnih organa milogore. Treba to razumjeti, jer nije lako dokazati nevinom čovjeku da je kriv. Treba biti mnogo pokvaren, bahat i arogantan da se u to dokazivanje neko upusti, a nekmoli još i tjera ono što se istjerati ne može. Obrazloženje je „da bi se utvrdila tačnost teksta objavljenog u medijima, njegovog navodnog razgovora sa jednim od braće Marković“.
Ukoliko se htjelo utvrditi ko je koga zvao mobilnim nije bilo potrebe oduzimati telefon od vlasnika, jer se preko listinga poziva kod operatera to može lako utvrditi. Šta je rečeno ne može se znati, jer ni mobilni, ni operateri nisu videorikorderi. Ukoliko se htio saznati izvor informacija novinara preko mobilnog, i to je moglo preko operatera, a ne ličnim nasiljem. Uostalom milogorska Udba prisluškuje DAN i njegove novinare, pa je sve ovo samo nepotrebna predstava. Mobilni je oduzet da se zastraše novinari i potencijalni potkazivači nepočinstava milogorskih glavara. Naravno, novinar nije dužan da otkrije izvor informacija.
Pitanje je i zašto se ne utvrđuje čin nasilja premijerovog brata, već se vrši istraga protiv onoga ko je iznio na svjetlost dana mračnu stranu režima? Nije tu bitno ko je novinaru dao informaciju, već je li ona tačna? Američka policija bar pola slučajeva rješava na osnovu anonimnih dojava, neidentifikovanih izvora i doušnika. Ne pada joj na um da identifikuje doušnike na sudu, jer ih onda ne bi više imala. Dakle, istraga se mora voditi protiv osumnjičenog, u ovom slučaju premijerovog brata. Međutim, u milogori, ako se dokumentovano napiše da je Gospodar šef mafijaške hobotnice za međunarodni šverc cigareta, ne ispituje se Gospodar, već se istražuje izvor tih informacija i njihov potpisnik, iako svi u Crnoj Gori znaju da je sve to tačno, jer neko vozi gliser, neko šleper, neko puši jeftinije cigarete, a neko formira svoju privatnu firmu i svoje privatne fakultete, jer ima „afinitet za biznis“.
Još je Baja Patak rekao da je bitno steći prvi dolar, a poslije se oni množe. A je li prvi dolar stečen pošteno, kao što je učinio Baja Patak kopanjem zlata na Aljasci, ili „pošteno“ državnim švercom cigareta „stavljajući četiri od pet paklica u svoj džep“, a tek svaku petu da se prehrani sirotinja pod sankcijama, treba da istraži policija. Treba i da istraži odakle Gospodaru taj „prvi dolar“ (u prevodu: 900 miliona maraka na privatnim računima u inostranstvu, od kojih se za 130 miliona tačno znalo na kojim su računima, a bilo je čak i fotokopija pasoša uz jedan račun, još 2000, prema podacima italijanske Antimafije). U Crnoj Gori sve se zna i bez novina. Davno je književnik Milan Komnenić objasnio da njoj mediji nisu potrebni, jer kada neka baba nešto kaže na njenom sjeveru, dan kasnije tam-tam to prenese sve do Ulcinja.
Simptomatično je da kada se u milogori iznese neka mućka režima, ne utvrđuje se je li to tačno, već se ućutkava vox populi! EU ćuti na to, jer je kvarna kao i njena posluga u Podgorici. Ambasador SAD u milogori ćuti na to što u svojoj zemlji ne dozvoljava. Ćuti i Beograd na to, jer kako da Gospodarčić strpa u isti koš recimo Miškovića i Gospodara? Ne može, jer Gospodarčić je Gospodarev potrčko, a Mišković, uprkos kriminalnim sjenkama na karijeri, tvorac rada u odnosu na pomenuti dvojac.
Dixit: strah od novinara je agonija režima. Docet: režim će se braniti nasiljem. Moralis: bilo kako bilo, ode Milo!
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)